Saudade / Nostalgija

Saudade

„Saudade é solidão acompanhada,
é quando o amor ainda não foi embora,
mas o amado já…

Saudade é amar um passado que ainda não passou,
é recusar um presente que nos machuca,
é não ver o futuro que nos convida…

Saudade é sentir que existe o que não existe mais…

Saudade é o inferno dos que perderam,
é a dor dos que ficaram para trás,
é o gosto de morte na boca dos que continuam…

Só uma pessoa no mundo deseja sentir saudade:
aquela que nunca amou.

E esse é o maior dos sofrimentos:
não ter por quem sentir saudades,
passar pela vida e não viver.

O maior dos sofrimentos é nunca ter sofrido.“

Nostalgija

Nostalgija, to je ono što dođe kad si usamljen,
to je ono kad prava ljubav još došla nije,
a voliš već….

Nostalgija, to je voleti prošlo, koje još prošlo nije,
to je kao kad vraćaš poklon a to boli,
to je kao ne gledati u budućnost koja nas zove …

Nostalgija, to je osećaj postojanja, kad ne postojiš više …

Nostalgija, to je pakao za gubitnike ,
to je bol koji ostaje iza nas ,
to je ukus smrti na usnama, što ostaje …

Samo jedna osoba na svetu ovu čežnju spoznati želi: ona koja nikada volela nije .

Ali najveća je patnja ovo:
ne znati uopšte šta je taj osećaj čežnje,
kroz život proći, a ne živeti.

Najveći je paćenik onaj, ko nikada patio nije.

1.Saudade, pojam koji se na srpski prevodi kao: samoća, ,usamljenost, nostalgija, čežnja, žudnja.
2. Druga verziju pesme istog naslova na linku :

http://lyricstranslate.com/sr/saudade-pablo-neruda-saudade.html

Moja me duša poučavala – Halil Džubran

Halil Džubran – Moja me duša poučavala
I
Moja me duša poučavala, te me naučila, da ljubim ono što drugi mrze, naučila me iskrenosti koju drugi nemaju, te mi je objasnila da ljubav nije odlika onoga ko voli, već voljenoga. Prije nego što me duša tome naučila, ljubav za mene bješe tanana nit razapeta između dva bliza kolčića, a sada je ona za mene oreol bez početka i kraja, koji obuhvata sve što postoji i koji se lagano širi da bi obuhvatio sve što će biti.
II
Moja me duša poučavala, te me naučila, da osluškujem glasove koji ne dolaze sa jezika, niti u vidu krika, iz grla. Prije nego što me duša tome naučila, čula mi bjehu zakržljala i čuo sam samo buku i galamu. Sada se tišinom naslađujem, čujem kako njena dubina pjeva himne vremenu, hvalospjeve svemiru i kako objavljuje tajne onostranog.
III
Moja me duša poučavala, te me naučila da pijem ono što se ne cijedi, niti u čase toči, što se rukama ne podiže, niti usnama dotiče. Prije nego što me duša tome naučila, moja žeđ bješe poput slabe iskre na vrhu brijega od pepela; gasio sam je vodom iz rječice, ili gutljajima soka. Sada mi je čežnja postala čaša, silna želja piće, osamljenost pijanstvo. Jos nisam i nikada neću svoju zeđ ugasiti. U toj neugasivoj žedji ipak ima vječite radosti.
IV
Moja me duša poučavala te me naučila da doticem ono sto nije ni tjelesno ni kristalno, i objasnila mi da je ono sto se čulima opaza samo polovina pojamnoga, da je ono sto imamo samo dio onoga sto zelimo. Prije nego što me duša tome naučila, tražio sam toplinu kada mi je bilo hladno, hladnoću kada mi je bilo toplo, i oboje kada sam bio klonuo. Sada su se moji skriveni pipci pretvorili u tananu maglu koja obuhvaća sve vidljivo na svijetu da bi se izmiješala sa onim što se ne vidi.
VI
Moja me duša poučavala, te me naučila, da udišem ono čime ne miriše aromatično bilje, niti se širi iz kadionica. Prije nego što me duša tome naučila, tragah za mirisima po vrtovima i kadionicama. Sada udišem ono što se ne može zapaliti, niti ga voda može potopiti. Punim grudi mirisnim dahom što dolazi iz vrtova ovoga svijeta, ali ga ne nosi ni jedan lahor ovoga zraka.
VI
Moja me duša poučavala, te me naučila, da uzvikujem: “Evo me ponizan pred tobom” kada me doziva Nepoznato i Neizvjesno. Prije nego što me duša tome naučila reagirao sam samo kada me poznati glas doziva i išao sam samo poznatim, utabanim stazama. Sada mi poznato služi samo kao jahača zivotinja koja me nosi ka Nepoznatome; ono što je lako koristim kao ljestve da bih dosegao Neizvjesno.
VII
Moja me duša poučavala, te me naučila, da vrijeme ne mjerim riječima: Ovo bješe jučer, ono će biti sutra. Prije nego što me duša tome naučila, prošlost zamišljah kao nepovratno vrijeme, a budućnost kao doba do kojeg neću stici. Sada znam da je u trenu sadašnjosti svo vrijeme, sa svime što nosi i što će donijeti.
VIII
Moja me duša poučavala, te me naučila, da ne ograničavam prostor riječima: Ovdje, tu i tamo. Prije nego što me duša tome naučila, kada bih se našao na jednom mjestu na Zemlji, mislio sam da sam daleko od svakog drugog mjesta. Sada znam da mjesto koje zauzimam obuhvaća sva druga mjesta, da prostor u kome sam sadrži sve druge prostore.
IX
Moja me duša poučavala te me naučila da me ne uzbuđuju hvalospijevi i da ne budem netrpeljiv prema pokudama. Prije nego što me duša tome naučila, stajao sam, podozriv, na brijegu svoga djelanja sve dok vrijeme ne pošalje nekog ko će ga pohvaliti ili pokuditi. Sada znam da drveće cvjeta u proljeće, plodove daje u ljeto, a da pri tom ne mari za pohvalu; znam da drveće rasipa lisće ujesen i da je golo zimi, a da se pri tom ne plaši prijekora.

Џубран

* * *
A ja vam kažem
da je život mrak,
osim kad postoji žar,
a svaki je žar slep,
osim kad postoji znanje,
a svako znanje je uzaludno,
osim kad postoji rad,
a svaki je rad prazan,
ako nema ljubavi,
a kad sa ljubavlju radite,
tek onda se spajate
sa drugima,
sa sobom i sa Bogom.*

*Halil Džubran

Казачья тройка

Казачья тройка – Анђелка Мандић

Запрягу я тройку борзых
Темно-карих лошадей,
И помчусь я в ночь морозну,
Прямо к любушке своей.

Припев.
Eдет, едет, едет к ней,
Едет к любушке своей!
Едет, едет, едет к ней,
Едет к любушке своей!

По привычке кони знают,
Где сударушка живет.
Снег копытами взрывают,
Ямщик песенку поет.
Припев.

Запрягу я тройку борзых
Темно-карих лошадей,
И помчусь я в ночь морозну,
Прямо к любушке своей.
Припев.

«Эй вы, кони удалые!
Мчитесь сокола быстрей!
Не теряйте дни златые,
их немного в жизни сей!
Припев.

Trojka

Upregoh ja trojku brzih
Konja dorata,
I pojurih u noć hladnu,
Pravo ka ljubljenoj svojoj.

Refren
Idem, idem, idem k njoj,
Idem ka ljubljenoj svojoj !
Idem, idem, idem k njoj,
Idem ka ljubljenoj svojoj !

Po navici konji znaju,
Gde suđena živi.
Sneg kopitima razbijaju,
Kočijaš pesmicu pevuši.
Refren

Upregoh ja trojku brzih
Konja dorata,
I pojurih u noć hladnu,
Pravo ka ljubljenoj svojoj.
Refren

Ej vi konji junački!
Prestižete brzoga sokola !
Ne gonite zlatne dane,
Malo ih je u životu ovome!
Refren

Казбек / Kавказский мотив /

Где в снегу Казбек
Навеки уснул,
Там мой дед Обрек
Имел свой аул.
Дед был лют и дик,
Ловкий, как джайран,
И душой велик,
Умер все ж от ран.

Есть у нас легенды,
Сказки, Аджан!
И обычай наш
Кавказский, Аджан!
Кахетинской выпьем
Покунатски!
Чтобы жили мы
По-братски!

Отец мой был лагун,
Зарезан тоже был;
Мне родной аул
С детства опостыл.
За отцом и мать
Умерла моя
И пошел гулять
По Казбеку я.

Много я любил
Женщин молодых,
Но потом решил
Сразу бросить их;
И любви взамен
Вино будем пить,
Чтоб не знать измен,
Чтоб свободным быть!

Казбек* – Анђелка Мандић и Ансамбл Данилушка
Казбек – планина на Кавказу, место многих бурних историјских догађаја, ратова и буна, у прошлом веку. Врло богато различитим народним обичајима и традицијама .

Тамо где у снегу Казбек
Вечно спи,
Тамо је било село
Мога деде Обрека.
Деда је био љут и дивљи,
Окретан као газела,
У души велики,
Умро је сав у ранама.

Има у нас легенди,
Бајки, Змајева !
И обичај је наш
Змај кавкаски !
Чај пијемо
По господски !
И живимо ми
Као браћа !

Отац ми је био благ,
Избоден на смрт и он је био,
Моје родно село
Још као дете сам напустио.
За оцем и мајка
Умрла је моја.
На лутање Казбеком
Кренуо сам и ја.

Много жена
Младих сам волео ,
Но једном сам их
оставио све.
Вино пијем,
Уместо љубави.
Не знам како другачије,
Да слободан будем !

Анна Герман – Выхожу один я на дорогу – Михаил Лермонтов -1841

Выхожу один я на дорогу;
Сквозь туман кремнистый путь блестит;
Ночь тиха. Пустыня внемлет Богу.
И звезда с звездою говорит.

В небесах торжественно и чудно!
Спит земля в сияньи голубом…
Что же мне так больно и так трудно?
Жду ль чего? Жалею ли о чем?

Уж не жду от жизни ничего я,
И не жаль мне прошлого ничуть;
Я ищу свободы и покоя!
Я б хотел забыться и заснуть!

Но не тем холодным сном могилы…
Я б желал навеки так заснуть,
Чтоб в груди дремали жизни силы,
Чтоб, дыша, вздымалась тихо грудь;

Чтоб всю ночь, весь день, мой слух лелея,
Про любовь мне сладкий голос пел,
Надо мной чтоб, вечно зеленея,
Темный дуб склонялся и шумел.

Išao sam jednom putem

Išao sam jednom putem;
Kroz izmaglicu belu svetlucao je put;
Noćna tišina, pustinja, glas božiji da čuješ.
Zvezda sa zvezdom razgovara.

Nebeska fantazija, čudesno lepa !
U plavičastom sjaju zemlja spi…
Zašto je osećaj tako čudesan i bolan ?
Očekujem li što, žalim li za čim ja ?

Više ne čekam ništa, od života ja,
I nije mi žao prošloga, nimalo ;
Ja samo tražim slobodu i mir!
Usnuti i zaboraviti sve, bi hteo ja !

Ali ne onim snom grobljanskim, hladnim…
Želeo bih navek tako zaspati ,
Da u grudima iskra života drema,
Da uzdah taj tiho uzdiže mi grudi ;

Po celu noć i dan moje uši da slušaju,
Kako peva o ljubavi moj slatki glas ,
Nada mnom, kako, večno zeleni,
Savija se i šušti tamni hrast.

Lila Downs – El Quinto Regimento

Himnos y canciones de la guerra civil contra el fascismo (España 1936-1939 ) Anda Jaleo – recopiladas por Federico García Lorca.

El dieciocho de julio
en el patio de un convento
el pueblo madrileño
fundó el Quinto Regimiento.

Venga jaleo, jaleo
suena la ametralladora
y Franco se va a paseo.
y Franco se va a paseo

Con Líster, el Campesino,
con Galán y con Modesto
con el comandante Carlos
no hay miliciano con miedo.

Venga jaleo, jaleo
suena la ametralladora
y Franco se va a paseo.
y Franco se va a paseo.

Me voy al frente madre
porque quiero entrar el fuego
se va lo mejor de España
la flor más roja del pueblo.

Venga jaleo, jaleo
suena la ametralladora
y Franco se va a paseo.
y Franco se va a paseo.
Y juro que rentanos

PETI PUK

18-og Jula
u dvorišttu manastira
narod Madrida
osnovao je Peti Puk.

Idemo u boj , u boj
mitraljezi se čuju
dolazi Franko
dolazi Franko.

Sa Listerom i Kampesinom*
sa Galanom i Modestom
sa komandantom Karlosom
milicija nema straha.

Idemo u boj, u boj
mitraljezise čuju
dolazi Franko
dolazi Franko.

Na front idemo majko
u vatreni boj želimo ići
najbolje je ovo od španskog
naroda najcrvenije cveće.

Idemo u boj, u boj
mitraljezi se čuju
dolazi Franko
dolazi Franko
u pobedu se kunemo.

(*Nadimci ratnih komandanata)

Teresa Berganza *Sevillanas del siglo XVIII* F.G. Lorca

Sevillanas del siglo XVIII

¡Viva Sevilla!
Llevan las sevillanas
en la mantilla
un letrero que dice:
¡Viva Sevilla!

¡Viva Triana!
¡Vivan los trianeros,
los de Triana!
¡Vivan los sevillanos
y sevillanas!

Lo traigo andado.
La Macarena y todo
lo traigo andado.

Lo traigo andado;
cara como la tuya
no la he encontrado.
La Macarena y todo
lo traigo andado.

Ay, rio de Sevilla,
qué bien pareces
lleno de velas blancas
y ramas verdes

* * * *

Teresa Berganza *El café de Chinitas* F.G. Lorca

En el café de Chinitas

En el café de Chinitas
dijo a Paquiro un hermano:
„Soy más valiente que tú
más torero y mas gitano.“

En el café de Chinitas
dijo a Paquiro un Frascuelo:
„Soy más valiente que tú
más gitano y mas torero.“

Sacó Paquiro el reló
y dijo de esta manera:
„Este toro ha de morir
antes de las cuatro y media.“

Al dar las cuatro en la calle
se salieron del café
y era Paquiro en la calle
un torero de cartel.

Federico García Lorca. Memento

Memento

Cuando yo me muera
enterradme con mi guitarra
bajo la arena.

Cuando yo me muera,
entre los naranjos
y la hierbabuena.

Cuando yo me muera,
enterradme, si queréis,
en una veleta.

¡Cuando yo me muera!

Kad umrem*

Kada ja umrem
sahranite me sa mojom gitarom
dole, u pesku.

Kada ja umrem . . .
među narančama
i među žbunova nane.

Kada ja umrem,
sahranite me, ako želite,
u vetar da odletim .

Kada ja umrem !

*Podsećanje